Shoegaze zvuk gitare

Shoegaze zvuk zapravo varira dosta od benda do benda, posebno kada govorimo o kvalitetnom i inovativnom pristupu ovom žanru. Zato, nemoguće je dati jednu opsežnu definiciju koja će pokriti sve aspekte ovog zvuka, ali u prošlih par dana sam se pomalo igrao s ovim i došao do jednog zanimljivog FX-chain-a koji može biti zanimljiv starting point za sve koji žele dalje da eksperimentišu sa ovim tipom zvuka.
Naime, kao glavnu inspiraciju, koristio sam Slowdive. Dva zvuka koja su karakteristična za njih jesu wash over distorzija, i sličan shimmer clean delay efekat. Prvi zvuk, sa jačom distorzijom jeste pozadinski zvuk koji dodaje energičnost pesmi, a drugi je pad-like zvuk koji uglavnom daje ambient feel i glavnu harmoniju. Pretraživanje interneta od par minuta me je uputilo na fenomenalan sajt guitargeek.com na kom sam pronašao dijagrame opreme koju je Slowdive koristio. Ovo je bilo sasvim dovoljno za stvaranje dobre početne emulacije Slowdive zvuka uz tweakovanje da dobijem zvuk koji sam ja tražio.

Bitno je napomenuti da mada je Slowdive koristio veliki broj gitarskih pedala i FX unit-a (najpre čuveni Yamaha FX500 i Korg A3), sličan zvuk je moguće emulirati i sa drugim gitarskim pedalama, ili pak, uz neki od mnogobrojnih gitarskih softvera (Amplitube, Guitar Rig, Waves GTR). Verujem da je moguće izvesti i približno dobru emulaciju, ili svoju varijantu Shoegaze zvuka i uz gitarske procesore, kojima je najveća mana ograničen broj, ali i redosled efekata (u većini slučajeva).

Dakle, kako ću ovde staviti linkove za dijagrame opreme Christiana Savilla i Neila Halsteada iz Slowdivea, neću se preterano zadržavati na analizi njihove opreme. Ko ima pristup svim ovim pedalama, lako će sa dijagrama utvrditi redosled, i settings po sluhu. Ali, o settings bih pričao malo više, pretpostavljajući da većina ljudi koja će čitati ovaj članak, neće imati pristup (potpuno) hardverskom rešenju, već će se oslanjati na softver i približne emulacije.

Dakle, u susretu sa softverom postoji obično sledeća šema:

PreAmp FX --> Amp --> Cabinet --> PostAmp FX

Gde PreAmp obično pretstavlja simulaciju gitarskih pedala, Amp je simulacija nekog od modela pojačala, Cabinet je simulacija analognog ozvučavanja pojačala (pozicioniranje mikrofona koje utiče na zvuk i prostornost) i PostAmp uključuje efekte koji dolaze na samom kraju. Obično, moj sistem rada je da svi efekti idu u PreAmp, dok u PostAmp idu Reverb, Delay, i eventualno Flanger. Međutim, za simulaciju shoegaze retro zvuka, čini mi se da je daleko autentičniji zvuk kada su svi efekti u PreAmp delu.
Dakle, počnimo redom.

1.Distorzija Overdrive

U FX chain-u ćemo imati dve distorzije na samom početku, ali, one nikada neće biti istovremeno uključene. Dve distorzije u shoegazeu su isto kao i šest na vokalu u Harsh EBMu- promašiće poentu iako se čine kao dobra ideja. Dakle, prva distorzija koju sam stavio jeste klasična Overdrive distorija koju ćemo koristiti za čistiji zvuk. Njen drive je podešen negde između 50 i 75% (12 do 3 o'clock) da bi zvuk dobio specifičan edge. Manje od toga i overdrive se gubi iz tona, više od toga i dobićemo preoštar zvuk za pad-like emulaciju koju tražimo. Naravno, ovde opisujem samo starting point, centralna ideja i jeste eksperiment i stvaranje svog autentičnog zvuka.

2.Distorzija Dist/Metal/Fuzz


Lično, koristio sam najobičniju distorziju koju Waves GTR dopušta, mada je moguće koristiti i različite "Metal" distorzije sa high gain-om. Ova distorzija će biti korišćena u drugom zvuku, koji je energični, oštriji zvuk i zato je obično držim negde od 80% do 100% (5-6 o'clock).



3.Chorus

Fenomenalan efekat, koji je skoro pa nezaobilazan u ovom zvuku. Ipak, iako preširoko podešen Ch može sam zvučati lepo, po mom mišljenju, u mixu se može dobiti dosta "blata" i bolje je ne prelaziti 50%.



4. Phaser (3.1 Flanger)



 Phaser se, originalno nalazi na spisku korišćenih efekata, mada, lično, poprilično mi kvari zvuk, unosi preveliku dinamičnost koja jednostavno ne ide previše lepo uz drone-like shoegaze zvuk koji sam pokušavao da dobijem. Zbog toga, ukoliko se neko odluči za Phaser, preporučujem neki sporiji setting (možda, neusaglašen sa BPMom pesme). Ipak, za unošenje te specifične psihodelične dinamike u zvuk, kao mnogo bolju varijantu i zamenu za Ch + phaser, koristio sam Flanger, takođe na nešto sporijem settingu, sa smanjenim depthom (oko 13%). Ipak, moguće je staviti i Chorus i Flanger, oba na sporijem settingu, mada nisam ljubitelj te varijante.



5. Delay



Delay i reverb su efekti koji su gotovo sinonim za shoegaze zvuk. Zbog toga, delayu treba posvetiti dosta pažnje, ali je takođe i jedan od efekata koji će najviše varirati. Lično, koristio sam BPM synced delay (podešen na vrednost 1/8), sa feedbackom na oko 50%, mada može ići i gore i dole, i relativno niskim levelom, odnosno Dry/Wet signalom u korist Dry. (rezultat je dobijanje velikog broja odjeka, ali koji su dosta tiši od originalnog zvuka, tako da nemamo ritmično ponavljanje, već produžavanje zvuka.



5.1 Reverse Delay


Po originalnoj šemi, sada bismo trebali da dođemo do Yamahinog FX unita sa njegovim specifičnim zvukom koji je teško simulirati. Zbog toga, za simulaciju specifičnog wash over zvuka shoegaze-a, koristio sam reverse delay (u nekim programima, Tap Delay u Waves GTRu LayD podešen na reverse i sync). Dakle, ponovo BPM synced obično na 1/4, mada veoma lepo zvuči i na 1/8d ili 1/4t. Dakle, sporiji eho nego običan delay, a ostatak settinga je prilično sličan, kako bi se ta dva delaya međusobno stopila i dopunjavala.

6. Reverb



Najzad, na samom kraju dolazi reverb sa relativno stabilnim balansom niskih i visokih frekvencija, Dry/Wet balansom u korist Wet (60-75%) i poprilično dugim trajanjem i predlayem koji nije veći od 30ms. Takođe, i ovde su moguće različite izmene koje će rezultirati različitim zvukovima.

7. Amp



U originalnoj postavci, Savill je koristio dva '65 Fender Twin Reverb 12 Combo pojačala. Neki programi, kao Amplitube imaju simulaciju ovog specifičnog pojačala, pa to vredi potražiti, mada i najobičniji clean koji je simulacija npr., Marshalla može sasvim pristojno odraditi posao. Za vintage fenderov zvuk, Treble blago pojačati, možda čak i mid balance pomeriti u korist high end-a, mada ovo zavisi od ukusa.

8. Cabinet

Obično dobro funkcioniše simulacija dva mikrofona (ukoliko radite analogno, ovo je uputstvo za kako ozvučiti pojačalo, a digitalno, kako pozicionirati mikrofone), oba dynamic mics, jedan skroz uz pojačalo, veoma blago off axis, drugi udaljen oko 50% i off axis nekih 25-45%. Dakle, u analognoj postavci, jedan mikrofon je priljubljen uz mrežicu pojačala, za santimetar-dva od centra zvučnika, jedan je udaljen oko 30cm i pomeren nešto više u stranu. U digitalnoj varijanti, povećati ambience level na nekih 10-20% prilično dodaje zvuku. U analognoj postavci, kad odvrnete pojačalo, dosta je korisno jedan recimo condenser mikrofon postaviti dosta dalje od pojačala, ili ukoliko ste u maloj, odzvanjajućoj sobi, okrenut prema suprotnom zidu/ćošku. Njegov signal u toj postavci je najtiši i vrši funkciju koju vrše overheads kod bubnjeva.

Ukratko, to je to. Ovo je neka početna ideja sa nekim okvirnim vrednostima od koje sam napravio dva relativno zanimljiva shoegaze zvuka za gitaru. Dakle, sve je isto, samo zavisi koja je distorzija uklčjučena. Što se tiče energičnijeg zvuka (sa metal/fuzz distorzijom), obično sviram sa magnetima na poziciji 2 i ređe 3, mada to zavisi od zvuka koji tražite, i gitare koju imate. Zbog dužeg reverse delaya, zvuk će čak i bez volume pedal-a imati taj blagi uspon od početnog okidanja zvuka dok svi delayi ne dođu u igru,što zvuči jako lepo, ali zato je predviđeno za pozadinsku atmosferu. Ukoliko tražite bum distorzije koji je karakterističan za kvalitetniji PostRock novog datuma, ovo nije taj zvuk, o tome ću pisati kasnije ako uhvatim vremena. Ali, zato, okidajući cele akorde (posebno varijacije sa open akordima) stvarate fenomenalnu melodično-noisy ambijentnu pozadinu, ili brzim tremoliranjem možete stvoriti jako interesantan, veoma melodičan zvuk.
Što se tiče overdrive zvuka, koji je nešto čišći, puni akordi stvaraju prelepu atmosferičnost koja gotovo da i ne zvuči kao gitara, dok laganije i sporije okidanje žica (pozicije magneta 3,4 i ređe 5) mogu biti prelepai konstantna melodična pozadina koja će u sklopu pesme pružiti i note pojedinačnih okidanja žica i nešto tiše atmosferično harmonično odzvanjanje.

Ekvilajzer

Ekvilajzer iz Cubase-a, podešen sa dva shelf filtera (1 i 4) i dva slope-a.

Ekvilajzer je efekat s kojim smo se svi susreli mnogo puta, i koji dobro poznajemo, manje ili više. Danas, većina zvučnika ima neku vrstu ekvilajzera (makar to bio samo bass/treble knob), a i većina programa za puštanje muzike (ili video zapisa) ima u sebi ugrađen ekvilajzer (Windows Media Player, BS Player, Winamp...), ali i kada počenete da se bavite muzikom, sretaćete se sa ekvilajzerom na više mesta. Štaviše, ukoliko uđete u priču oko produkcije i miksovanja (što verovatno hoćete ako čitate ovaj blog, jer jeste namenjen DIY rešenjima za potpuno autorsko, jeftino i nezavisno stvaranje muzike), EQ će postati vaš najbolji prijatelj i najupotrebljivaniji efekat. Kasnije, ukoliko budem pisao nešto detaljnije o procesu miksovanja, ućićemo u priču o EQu veoma dublje, ali ovde ću napomenuti neke osnove.
Sem sine talasa (~~~) koji je svom energijom skoncentrisan uvek na jednoj frekvenciji, praktično svi zvukovi u prirodi su primetni u velikom delu zvučnog spektra, odnosno, njihova tekstura proteže se kroz više frekvencija. Ali, podsetimo se osnova, kako razumeti frekvencije i zvučni spektar?
Iz osnova fizike, znamo da je frekvencija broj oscilacija u jedinici vremena. U zvuku, zamislimo to ovako- imamo neki beat, klasičan 4/4 beat koji se ponavlja. Zatim polako počnemo da mu povećavamo BPM (ubrzavamo tempo). Negde na 999BPM postaće teže razlučiti da li se radi o veoma, veoma dubokom basu, ili pojedinačnim otkucajima. To je kratka ilustracija toga šta je frekvencija- više oscilacija znači višu frekvencu, odnosno zvuk koji percipiramo kao visok, rezak, šuštav, vazdušast, treble... Nasuprot tome, niže vrekvencije percipiramo kao mračne, bas zvukove. Ljudsko uho registruje zvuke u određenom spektru- od 20Hz do 20.000Hz. Dakle, zvukom instrumenata bavićemo se u ovom frekvencijskom opsegu, kako su to i granične vrednosti ogromne većine ekvilajzera.
Praktično svi instrumenti sadrže mnogo informacije u celom ovom spektru- uzmimo za primer akustičnu gitaru, ili ljudski glas. Jedan ton na akustičnoj gitari sadrži mnogo informacije, i mada se osnovni, najveći deo zvuka nalazi u srednjim, srednjim višim delovima zvučnog spektra, dubina zvuka kao posledica rezonacije unutar zvučne kutije (tela) gitare nalazi se nešto ispod toga, dok se rezak zvuk okidanja žice nalazi u višem delu spektra. Frekvencije ljudskog glasa su nam veoma poznate- gašenjem dubljeg (bas i srednji niži) dela spektra, dobijamo efekat megafona ili lošeg telefona, dok u obrnutom slučaju dobijamo duboki, grmeći glas.

Veoma zanimljiva i korisna tabelica koja pretstavlja na koji način doživljavamo višak, odnosno manjak određenih frekvencija u pesmi.

Dakle, zvučni spektar možemo podeliti na nekoliko delova, i to je potpuno proizvoljno, postoje jednostavne bazične podele (bass, treble i mid-range, i ređe, bass i treble), nešto kompleksnije- bass, lower mids, higher mids, high end (meni najdraža podela), zatim veoma detaljne (sub bass, bass, low mids, midrange, high mids, low highs, midlle highs, high end) i varijacije na temu. Ovo je prva stvar koju bi bilo dobro razjasniti.

• Bas frekvencije (20Hz- 320Hz)

Zbog specifičnosti koja proizilazi iz interakcije fizičke prirode zvuka, ljudskog uha i naše percepcije, ovo su frekvencije na koje najređe svesno obraćamo pažnju, ali su ekstremno značajne u dobrom miksu. Veoma često, u pripremi završnog miska pesme, posebno ako se radi o pesmi komplesne strukture, sa velikim brojem instrumenata koji istovremeno sviraju, ove frekvencije umeju biti veoma problematične- najčešće ih previdimo u pojedinačnim instrumentima, ali zato iskombinovane dodaju previše basa u miks i čine ga blatnjavim, teškim i nejasnim. Ovakva greška se često čuje kod gomile samoproklamovanih DJeva koji su čuli da su basovi kul, pa puknu ove frekvencije i smanje druge od čega čaše vibriraju na stolu, a činele zvuče kao kada udarate rukom u puknut lonac. Dakle, pažljivo s basovima, ukoliko preterate, poješće vam miks (o svemu ovome detaljnije, kada napišem dovoljno bazičnih tekstova i pređem na miksovanje i produkciju, mada moram priznati, i sam tek počinjem da učim ove kompleksne, ali fascinantne discipline muzičkog izraza). Nazad na temu, što se tiče pojedinačnih instrumenata, negde u ovom rasponu će se nalaziti centralni napad basa, "boom" bas bubnja (kick), ali i u nekoj meri doboša. Za početak, ukoliko se držite pravila da se u bas delu spektra nalazi samo ritam sekcija (odnosno, ritam sekcija + bas, kako ko posmatra prirodu basa), najčešće ćete uspeti da izbegnete probleme koji se tiču masnog i teškog miksa.

• Srednje niže frekvencije (320Hz- 1200Hz)

Sada dolazimo do dela spektra koji će u ogromnoj većini žanrova biti veoma ispunjen informacijama. Zaista bi bilo teško izvući opšte pravilo za mid-range frekvencije, na nivou cele pesme, zato što zaista variraju od pesme do pesme. U ovom delu spektra će se naći veliki broj instrumenata, srednje niže vrekvence često obuhvataju ritam gitaru, distorzovane gitare, donekle clean zvuk, bitan deo vokala (posebno muških vokala), ambijentalnije pad-ove, itd.

• Srednje više frekvencije (1200Hz- 5000Hz)

U većini pesama, u ovim frekvencijama će se nalaziti najviše informacije (nešto malo više nego u srednjim nižim frekvencama). Ovde ćete naići na zvuk klavira, celan gitare, vokala, posebno ženskog, reski zvuk epic trance lead-a. Takođe, pri kraju srednjih viših frekvencija, prema high end-u će se nalaziti "gliss", odnosno "začin", odnosno specifični reski visokofrekventni deo zvuka mnogih instrumenata koji tu dobijaju specifičnu teksturu koja čini da iskoče u miksu, pa tu nalazimo više delove distorzovane gitare, duvačkih instrumenata, trance lead-a, itd.

• High End (5000Hz-20.000Hz)

Slično basovima, high end će ponovo biti rezervisan za ritam sekciju, uslovno rečeno. Ovde će se nalaziti centralni deo zvuka različitih činela, kao i visokofrekventni deo bas bubnja/kick-a i doboša (kick je obično viši od doboša ovde). Takođe, ovde se mogu potkrati završni delovi "gliss"-a o kom samo govorio u srednjim višim frekvencijama, koji najčešće ne remete miks, mada sve zavisi od žanra i ukusa.

Stvari koje sam ovde napomenuo su apsolutno bazirane na ličnom ukusu i proizvoljnom odabiru frekvencija. Postoji sigurno veliki broj ljudi koji će se složiti i koji se neće složiti sa ovom podelom. Navedeni primeri pre su ilustracije nego pravila. Ipak, kako nećete postati muzičari i sound designeri samo čitajući, najbolje je da polazeći od ove ili neke druge podele koju nađete, sednete za komp, otvorite u vašem omiljenom DAWu pesmu koju ste slušali često u poslednje vreme, na nju nakačite EQ i gasite određene frekvence, kako biste čuli ove podele o kojima sam govorio. Što nas dovodi do pitanja, kako koristiti EQ.

Veoma dobar FLov ekvilajzer, kako pored grafičkog prikaza linije modulacije, prilikom sviranja pesme/instrumenta koji EQ moduliše, prikazuje i spektografski prikaz (položaj boja koje se javljaju pretstavlja frekvenciju, a intenzitet boje njenu zastupljenost)- za ilustraciju u ovom "mini tutorialu", možda bi ovaj EQ bolje poslužio zbog upečatljivijeg "prostornog" prikaza.

EQ se koristi kao efekat (fx) u DAWovima. Odnosno, na određeni kanal u virtualnoj mikseti, na koji je "priključen" određeni "instrument", dodaje se ekvilajzer. Ukratko, za ilustraciju koju pomenuh gore, u FL studiu uradili biste sledeće- kliknuli na menu baru na dugme Channels --> Add One --> Audio file. Zatim, kliknite na kanal koji se pojavio na levoj strani ekrana, na listi instrumenata. Tada će iskočiti prozor u kom možete da izaberete opciju "select file", odnosno da kliknete na ikonicu foldera i pronađete pesmu koju ćete analizirati (najbolje je da bude neka "komercijalnija" pesma kako biste čuli primer dobre produkcije- pričajmo šta hoćemo i volimo alternativu, uvek to podržavam, ali komercijalne pesme uglavnom imaju vrhunsku produkciju- OK, moja greška, komercijalniju pesmu, ali da nije starija od 90ih, niti mlađa od 3-5 godina) i kliknite na FLovu playlistu. Waveform prikaz će se pojaviti (ako nema waveforma, to je FLov bag, ne brinite, možete ići na File --> New, ponoviti proces i otvoriće lep waveform prikaz, kao i za svaki sledeći audio fajl koji budete otvarali, ne znam da li je ovaj bag popravljen posle FLa 7). Sada, na prozoru instrumenta (gde ste birali fajl) kliknite u levom uglu na dugme koje liči na neki kablić-bateriju (zavisi od verzije) i izaberite opciju "Assign free mixer track".
Odlično, sada još samo treba dodati EQ. Kako će vam sad biti otvoren mixer (ako iz nekog razloga nije, otvarate ga pritiskom na F7, čini mi se, ili jednostavno na View--> Show mixer). Kliknite na naziv audio fajla u mixeru i na desnoj strani prozora videćete spisak praznih mesta. Kliknite na strelicu kraj prvog i izaberite FL Equalizer, FL ih (u verziji 7) ima dva, svejedno je koji, kako rade po istom principu, naravno.

Klasičan FLov EQ, koji mada nema spektrografski prikaz koji ima EQ2, i dalje je potpuno funkcionalan i daleko blaži za vaš CPU. U svakodnevnom radu u kompleksnijim miksovima, preporučujem njega upravo zbog ovih prednosti, osim ukoliko vam prikaz spektra koji pruža EQ2 nije od velike pomoći. Sve se svodi na lične preference.

Koji god da ste EQ otvorili, videćete grafički prikaz frekvencija- svaka tačkica/slajder pretstavlja jednu frekvenciju. S leva na desno, raspoređene su od bas sektora do high enda. Počnite tako što ćete izabrati "song" playing mode, pritisnuti spejs i sve slajdere spustiti na 0. Trebalo bi da nema zvuka, zatim podižite slajdere jedan po jedan po grupama frekvencija i primetite u kom se delu spektra nalazi koji deo teksture zvuka ukupne pesme i njenih pojedinačnih elemenata.

Sada, primećujem da sam se raspisao više nego što sam planirao, ali nisam pokrio ni stoti deo onoga što ima da se kaže od EQu, tako da ću sada zbrzati objasnivši još dve bitne stvari- filter types i pravila, od kojih, kao i uvek, postoje odstupanja. :)
Ovako, filter type označava na koji način slajder/tačkica/kakav god modulator menja frekvencije. Postoji pet klasičnih tipova:

• Slope- Klasičan filter type za ekvilajzere. Pomeranjem gore ili dole modulatora, frekvencija koju modulator kontroliše se pojačava, odnosno utišava, uz efekat na okolne frekvencije koji je nešto manji. Raspon okolnih frekvencija koje će biti obuhvaćene određuje se paramertom bandwith, češće označenog samo sa Q.
• High Pass Filter i Low Pass Filter- Ovu vrstu filtera možemo posmatrati kao slope koji s jedne strane teži nuli i s te strane ima neograničeno širok bandwith, odnosno, High pass na određenoj frekvenciji utišava sve frekvencije ispod izabrane tačke, dok propušta visoke, dok Low pass "ubija visoke", ali ne utiče na dublje.
• High Shelf i Low Shelf- Veoma slični High/Low pass-u, s tim što oni od zadate tačke sve frekvencije povećavaju/utišavaju za zadat iznos.

I, najzad, pravila. Smernice bi bile daleko bolja reč, kako u muzici pravila gotovo da ne postoje, ali ovo su neke smernice koje će u većini slučajeva raditi dobro, mada uvek ima izuzetaka.

• Koristite srednji ili širi bandwith, obezbediće daleko prirodniji zvuk, dok ekstremno uzak bandwith, mada zvuči neprirodno može služiti za uklanjanje izvesnih konstantnih frekvenci koje su zapravo šumovi izazvani lošom izolacijom/lošim kablovima ili jednostavno neizbežni šumovi nisko i srednjebužetne analogne opreme.
• Češće "ubijajte" frekvencije, nego što ćete ih povećavati. Odnosno, stručnije, koristite više subtractive eq nego additive eq. Najčešće, problem koji primetite može biti rešen uklanjanjem neželjenih frekvenci, pre nego pojačavanjem drugih.
• EQ je suptilan efekat. Mada ekstremni EQ može stvoriti interesantne efekte, u većini slučajeva, kada ne idete na to, ekstremne vrednosti ekvilajzera obično neće rešiti problem i ukazaće na problem u nekom od prethodnih koraka (sinteza zvuka, loš snimak, itd.). Bitan izuzetak jeste subtractive eq koji čisti delove spektra, recimo, prilikom miksovanja, ritam sekcija će uglavnom imati ekstremno eliminisane midrange frekvencije, a većina instrumenata ekstremno eliminisan (sub)bas.
• Ukoliko koristite i oduzimanje i dodavanje frekvencija, uvek prvo oduzmite frekvencije, pa onda pojačavajte željene. Ovo će u većini slučajeva omogućiti daleko precizniji i bolji balans nego stihijsko skakanje po spektru i ovo je nešto najbliže pravilu što mi trenutno pada na pamet.

Ukratko, to je to, već je 4 ujutru, a ja sam se raspisao mnogo više nego što sam očekivao, tako da neću dužiti više. Nadam se da će ovo nekome biti od pomoći- upoznavanje sa EQom je bitan korak i kako napreduje vaše iskustvo u bavljenju muzikom, tako će ovaj suptilni, ali nezaobilazni efekat dobijati značajnije mesto u vašem celokupnom radu, ipak na samom početku, pa čak i poprilično dalje, sve dok ne odlučite da zagrebete pitanje "glancanja" pesme, ne morate se mnogo EQom opterećivati. Ali, kada odlučite da želite da vaša ideja dobije još lepši oblik manjim tweak-ovima, tada če EQ ući u priču i postati vam jedan od najmoćnijih saveznika. Ekvilajzer- the dark knight. :P

Audio fajlovi vs. MIDI

U radu sa muzičkim softverom susrešćete se sa dva tipa fajlova- audio fajlovi (.wav, .flac, .mp3, .ogg...) koji su uglavnom produkt snimanja analognih instrumenata (mada ima izuzetaka, kao što ću pomenuti) i MIDI fajlovi (.midi, eventualno neki drugi "score" formati, kao što su .flc u FLu) koji se sreću u radu sa digitalnim instrumentima. Bez obzira na žanr, na ovaj ili onaj način ćete ih korisiti. Svaki od njih ima svoje prednosti i svoje mane, a ovde ću ukratko prikazati i jedan i drugi tip fajlova. I napomena! Bilo da ste metalac, ljubitelj psy-trancea ili akustičnog roka, susretaćete se i sa jednim i sa drugim tipom traka. Da počnemo. :)

Audio fajlovi

Standardan prikaz audio trake u vidu waveform-a. Kao što se i iz prikaza vidi, mogućnost manipulacije trakom zavisi od mogućnosti zumiranja u softveru koji koristite, ali i to je samo načelno. u praksi, manipulacije su često dugotrajne mukotrpne, a ponekad čak i nemoguće. Ipak, sitzne nesavršenosti često mogu dati "dušu" vašoj pesmi.

Analogno snimane trake će uvek biti u nekom audio formatu, obično će to biti .wav sa softverom o kom govorim ovde (dakle, Cubase, Reason i Fruity Loops). Naravno, imate i mp3 opciju koju veoma ne preporučujem za rad, sem za izvoz finalne, završene pesme, a i tada, ekstremno je bitno da zadržite i wav fajl. To je bitno iz razloga što je wav lossless format (zato su nekompresovani wav fajlovi veoma veliki), naspram mp3-a koji je lossy. Šta znači ova razlika? Znači da .wav fajl možete bezbroj puta exportovati i importovati, i on neće gubiti kvalitet. S druge strane, mp3 je kao fotokopija fotokopije- svaka kopija gubi malo na kvalitetu, što će u preciznom radu na produkciji i masteru postati očigledan problem.
Ali, vratimo se na audio fajlove generalno. Dakle, sve što snimate preko mikrofona (vokal, ozvučeni bubnjevi ili akustična gitara, ozvučeno pojačalo za bas ili električnu) i svi instrumenti koji daju svoj zvuk, a snimaju se direktno kroz miksetu (električna gitara, analogni synthovi). Rezučtat ovog snimanja biće uvek audio traka, analogno snimljena, a njen kvalitet zavisiće uglavnom od opreme koju ste koristili i vaše veštine na instrumentu koji ste koristili. Dakle, tipičan fajl na kom je muzika izgrađena. Dobijete reprezentaciju onoga što ste svirali i modifikacije tog fajla mogu biti i najčešće jesu dugotrajne, mukotrpne, a bez odgovarajućeg softvera, često i nemoguće. Naravno, prilikom obrade, ne mislim na ekvilajzer, različite efekte (distorzija, reverb, delay), već na popravljanje ukoliko ste promašili ton, ispali iz ritma, svirali/pevali različite deonice različitim intenzitetom. Ni jedna od ovih grešaka, posebno sa savremenim napretkom softvera, nije nemoguća za ispraviti, i o nekim od popravki govoriću kasnije, kada završim sa pretstavljanjem osnova. Ukratko, u audio fajlu nemate mogućnost preciznog manipulisanja delovima trake. Na audio fajlovima, često ćete se susretati sa neželjenim šumom, a ukoliko nemate dobre kablove i priključke, čak i sa prekidima, krckanjima i drugim smetnjama koje nikako ne želite u vašoj pesmi. Preciznost manipulacije zavisi od procenta zumiranja softvera koji koristite, a ukoliko snimate traku na kojoj se tonovi preklapaju (više od jedne žice na gitari ili dirke na klavijaturama), manipulacija je dodatno otežana jer bez mnogo rada u specijalizovanom softveru (Melodyne ima opciju za razbijanje akorda i nije savršena jer je to proces koji je gotovo nemoguć na audio traci), jer ne možete odvojiti jedan ton od drugog.

Nekad, rađe nego da snimaju zvuk gitare direktno kroz procesor, ili čisto u kompjuter, muzičari ozvučuju pojačala kako bi uhvatili specifičan ton određenog pojačala, ali i postavku mikrofona koja može dati dramatično različite zvukove istog pojačala. Upotreba različitih ozvučenja je još jedan način ispoljavanja kreativnosti pri radu sa klasičnim audio trakama i analognim snimanjem.

Ipak, audio trake imaju i svojih prednosti. U žanrovima u kojima su akustični ili žičani instrumenti dominantni nosioci kompozicije, upravo nesavršenosti i ljudskost analognog snimanja stvaraju atmosferu i daju toplinu koja je potrebna da pesma oživi. Zapamtite, u muzici nema fiksnih pravila. Ukoliko će vaša solaža uz šum lošeg kabla i bez DI boxa doprineti da pesma oživi- uradite to. :)
Sem snimanja, sa audio trakama ćete se susretati i u kasnijim fazama rada na pesmi (produkcija, master), uglavnom ćete sve digitalne instrumente izvesti kao audio trake, prvenstveno radi smanjenja napora CPUa (kompjuteru je daleko lakše da pušta 20 audio traka odjednom nego 3 ili 4 zahtevna digitalna instrumenta- izuzetak je Reason koji je prilično ograničen u radu sa analognim trakama, ali zbog prirode svojih digitalnih instrumenata, to ne pretstavlja problem, bar što se tiče CPUa).

MIDI

Prikaz Piano Roll-a iz Reason-a. Kao što vidite, midi sekvenca prijazuje redosled i vrednosti nota, kao i glasnoću svakog pojedinačnog tona (vertikalne linije u donjem delu ekrana). Odmah sa prikaza primećujete hiruršku preciznost midi sekvenci i veoma laku i savršeno preciznu manipulaciju.

Kao što smo videli, audio fajlovi se javljaju uglavnom povezani sa analognim instrumentima. MIDI fajlovi s druge strane su uglavnom povezani sa digitalnim instrumentima (uz izuzetak MIDI kontrolera koji "vuku" analogne synthove koji nemaju svoje dirke, recimo Access Virus. Ovde ću se skoncentrisati na upotrebu MIDI kontrolera u digitalnom svetu). MIDI fajlovi su zapravo način za snimanje sekvenci. Pod sekvencom podrazumevam veoma širok spektar stvari koje snima- redosled nota, "vrednost" nota (dakle, koja je nota), jačinu svake pojedinačne note, druge eventualne modulacije i automatizacije (promene glasnoće kanala, rezonance, frekvence, "bendovi"- bend, engleska reč za saviti, zvuk kada not sklizne s jednog tona na drugi), sve zavisi šta vaš DAW, konkretni digitalni instrument i kontroler podržavaju od funkcija. Dakle, možemo MIDI fajlove posmatrati kao neku vrstu šeme koju naš DAW čita i po kojoj aktivira digitalni instrument kojoj je određena midi-linija posvećena.

Access Virus C, jedan od poznatih analognih synth-ova koji zahtevaju midi klavijature.

Primera radi, u tutorialu iz prethodnog posta (osnove osnova- FL), ono što smo zapravo radili u Piano Rollu FLa jeste stvaranje midi sekvence koja je rekla programu koji instrument kada i kako treba da "svira". Mada smo tu koristili samo neke od potencijala midi sekvenci (redosled nota i vrednost), on pruža uvid u osnovni mehanizam rada. U tom tutorialu, pretpostavio sam da nemaju svi midi kontroler (midi klavijature), tako da sam tu prikazao ručan unos podataka. Druga opcija, ukoliko neko ima klavijature, jeste da jednostavno snimi sve što smo programirali ručno.
MIDI fajl ima jednu osnovnu prednost nad audio fajlom- ekstremno je jednostavan za manipulaciju. Ukoliko snimate mreko midi klavijatura, svako ispadanje iz ritma, omašku tona ili bilo koju drugu grešku možete rešiti veoma jednostavno, kroz nekoliko klikova. Recimo, ukoliko na klavijaturama želite da odsvirate C akord, i slučajno, razmišljajući o nečemu drugom, odsvirate C-mol (oznake na engleskom s kojima ćete se sretati u programima su C-major i C-minor), sve što morate da uradite jeste da u Piano Roll-u kliknete na ton D# i pomerite ga na E. Većina softvera takođe nudi i opciju "quantize" koja će potpuno neritmično odsviranu traku sa samo jednim klikom pretvoriti u savršeno preciznu po zadatim parametrima.

ReFx Nexus 2, jedan od najboljih savremenih digitalnih synthova kog koriste mnogi profesionalci različitih žanrova,  zbog njegove "hibridne" prirode- kombinovanja semplova i klasičnih sintisajzerskih modifikacija zvuka.

Ipak, ova najveća prednost MIDIa jeste, istovremeno, i ono što mu se najviše zamera. Upotreba digitalnih instrumenata, posebno za simulaciju žičanih instrumenata, ponekad i klavira, često može rezultirati "veštačkom, hladnom" melodijom, bez obzira na kvalitet digitalnog instrumenta koji koristite. Zbog toga, i rad na kvalitetnim midi trakama može biti jednako dugotrajan i mukotrpan jer podešavanje svakog ili bar velikog broja parametara (dinamika- razlika u glasnoći pojedinačnih nota, sitne nesavršenosti postignute automatizacijom vibracije ili benda) može dovesti do melodije koja će imati "dušu" analogno snimljene trake.

Dakle, u finalnom poređenju, sa audio trakama imate večnu borbu sa šumom, problem teško ispravljivih nesavršenosti i ogroman procenat uticaja ljudskog faktora, ali zato ukoliko uspete da se izborite sa svim ovim problemima, dobijate dinamičnu, izražajnu traku koja može dati ono što je vašoj pesmi potrebno da pogađa slušaoca u centar. Audio trake su trake u pravom smislu te reči- one su fajl zvuka koji imate kao jednu celinu. S druge strane, imate MIDI sekvence koje su hirurški precizne, omogućavaju gotovo stopostotno ispravljanje ljudskog faktora i odsustvo šuma kako pokreću digitalne instrumente. Ipak, upravo ta preciznost može stvoriti hladne i veštačke trake koje pored svih ideja i uloženog truda mogu ostaviti daleko slabiji utisak. Zato, i sa MIDI fajlovima, neophodan je predan rad na automatizaciji i "humanizaciji" traka. Nasuprot monolitnim audio fajlovima, midi fajlovi su zapravo sekvence, šeme vrednosti i menjanja niza različitih vrednosti i parametara koje pokreću digitalne instrumente.  Na kraju, sve se svodi na dinamiku. Ona je ona koja će načiniti da sve trake ožive.
Ipak, dosta toga zavisi i od žanra. Hirurška preciznost često jeste nosilac mnogih žanrova, posebno elektronskih dance žanrova (Trance, Techno), pa čak i neki eksperimentalni se veoma oslanjaju na nju, poput IDMa ili Glitcha koji često koriste note i pauze u vrednosti 32ina ili 64ina na brzom tempu što čovek gotovo ne može ni odsvirati. Negde, upravo taj precizan kompjuterski zvuk stvara traženi izraz, a negde, kao recimo u Anthem Tranceu (čuo sam i naziv Epic Trance), upotreba sinkopa, recimo, ili prelaza i oscilacija glasnoće stvaraju veoma "mekanu" šemu koja daje toplinu inače preciznim otkucajima.

Ričard Barbieri, klavijaturista progressive/alternative rock benda Porcupine Tree koji na sceni i u studiju koristi, između ostalog, Reason, i oslanja se na midi kontrolere i midi fajlove. Porcupine Tree su jedan od meni najdražih primera divne sinergije audio fajlova i midi fajlova, analognog i digitalnog zvuka.

S druge strane, teško bi bilo zamisliti solaže Pink Floyda koje su isprogramirane perfektno, da ne pominjem eksperimentalne tehnike sviranja instrumenata (u mnogim progressive bendovima, recimo Tool je imao dosta takvih momenata).
Sve u svemu, nadam se da sada vidite gde sam išao s ovim tekstom. :) Ne postoji presuda niti je moguće reći da je jedan vid superiorniji u odnosu na drugi. Kao low budget početnici, verovatno ćete se najčešće susretati upravo sa MIDI trakama i radom s digitalnim instrumentima, ali to nikako vaš trud neće učiniti manjim. Na kraju krajeva, neki će reći da su midi modifikacije varanje- ne slažem se, jer je bitna ideja. Originalnost, kreativnost i ideja- to su stvari koje su sama srž pesme, i nešto čemu upravo razvoj midi fajlova i digitalnih instrumenata omogućava da dođe do izražaja, čak i uz odsustvo spretnosti. Na kraju krajeva, ideja je ta koja je bitna, maestralno sviranje može biti potpuno prazno i suvišno, ukoliko niste pristupili pesmi s ljubavlju. A, za to, ne morate uvek biti majstor sviranja. Isto tako, ni digitalni instrumenti i midi fajlovi nisu nešto što će jednostavno potpuno zameniti analogne instrumente koji mogu biti izraz posebne vrste eksperimenta i originalnosti i dati poseban lični pečat vašim pesmama. Verujem da su analogna tehnologija audio traka i savremena tehnologija midi sekvenci na digitalnim instrumentima savršeno komplementarni u svojim prednostima i manama i da upravom slobodnim kombinovanjem ovih pristupa dolazite do jednog od bitnih ključeva ka otvaranju vrata nesputane kreativnosti. :)

Tutorial: Osnove osnova

Složenost: Početnička
Program: Fruity Loops
Tema: Piano Roll, stvaranje najbazičnijeg beat-a, upoznavanje s osnovnim kontrolama
Potrebno (Hardver ili Semplovi): Nope
Žanr: Elektronski/Dance (Elektronski žanrovi imaju najjednostavniju i najprepoznatljiviju strukturu, tako da ako vas zanima nešto radikalno drugačije, i dalje vam ovaj primer može biti od pomoći)

I, idemo.
Dakle, nadam se da ću kroz ovaj kratak tutorial da nekog ko je apsolutni početnik upoznam sa osnovama rada u FLu. Radićemo jedan elektronski beat iz prostog razloga što je najjednostavniji. Bez daljeg zadržavanja, idemo:

1.Pokrenite FL. Ukoliko je prvi put pokrenut program, u zavisnosti od verzije može da otvori neku demo pesmu ili slično. Idite na File --> New. Trebalo bi da vam otvori basic template. Na levoj polovini ekrana imaćete četiri kockice koje pretstavljaju semplere sa semplovima Kick, Snare, Clap i Hat. Levo od svakog od njih nalaziće se dva točkića, jedan na sredini, jedan na 78% i jedna lampica. Lampica je mute dugme koje gasi zvuk instrumenta kraj kog je, točkić čija je početna vrednost 78% je jačina zvuka instrumenta, a drugi točkić (krajnji levi, podešen na sredinu) je pan- određuje na kom zvučniku se zvuk čuje- podjednako na oba, samo na jednom ili neka od međuvrednosti.

1- Instrumenti 2- Grafički prikaz otkucaja bubnja ili piano rolla 3- Piano Roll 4- Mixer 5- Grafički prikaz instrumenta (u ovom slučaju, semplera) 6- Play, stop, record dugmići i promena play moda na pattern ili song 7- Tempo 8- Mute, Pan i Volume

2.Vreme je da isprogramiramo ritam. Kako se radi o bazičnom 4/4 taktu sa tipičnim elektronskim ritmom, prvo što ćemo uraditi jeste da isprogramiramo bas bubanj, odnosno Kick. Dakle, pored semplera Kick, desno od kockice na kojoj Kick piše, videćete nekoliko kvadratića, preciznije 4 siva, 4 smeđa, 4 siva i opet četiri smeđa (boje zavise od verzije, naravno, ali u osnovi, ostaje isto). Ovo nije nešto s čim ćete se susresti u drugim DAWovima često, ali je praktična stvarčica. Sada, desni klik na prvi kvadratic kraj Kicka. Primetićete da je promenio boju. Sada kliknite na peti, deveti i najzad trinaesti. Pritisnite space ili kliknite play u gornjem delu ekrana. Prepoznaćete poznatu osnovu. Sada, da dodamo snare (ili clap, svejedno je za ovaj korak, moja preferenca je snare). Istim postupkom kliknite na deveti i trinaesti kvadratic u Snare liniji. Sad je ritam praktično gotov. Jedino što ostaje jeste dodavanje činela, odnosno Hats, koji treba da se nalaze na trećem, sedmom i tako dalje. Na kraju, ovo su polja koja bi trebalo da su popunjena:

Popunite ova polja i dobićete uobičajen dance beat. Kick svira tipične četvrtinske note (povezati sam Time Signature člankom)

Ukoliko koristite semplove koji su po defaultu otvoreni, primetićete da je dodavanje Hat linije sve pokvarilo, ne ritmički koliko svojom glasnoćom. Dakle, to se mora srediti. Kliknite na volume točkić kraj Hat semplera i smanjujte ga dok slušate ono što ste uradili. Nađite glasnoću kojom ste zadovoljni. Ukoliko vam Hat linija kvari utisak, kliknite na mute dugme levo od nje i njen zvuk će biti ugašen.

3.Sada ćemo se upoznati sa pojmovima Patterna i kako ćemo ih koristiti. Na desnoj polovini ekrana, trebalo bi da vam je otvorena plejlista- velika tabelarna stvarčica, sa nizom Pattern 1, Pattern 2, itd. Pattern 1 bi trebalo da je obeležen (u starijim verzijama, narandžasta slova). Kliknite na njega levim klikom i izaberite opciju rename. Nazovite "Bubnjevi", "Ritam", ili kako god. Pritisnite enter. OK, sada levi klik na tabelarni deo kraj natpisa koji ste upravo promenili i u tabeli će se pojaviti roze pravougaonik. Povucite ga tako da počinje na samom početku (levoj ivici) tabele, isto kao što Main Automation stoji u primeru. Izaberite Pattern 2, levim klikom, promenite mu ime u "Bas" po istom sistemu. Primetićete da sa promenom Patterna nestaje grafički prikaz ritma koji ste programirali, odnosno u drugom Patternu Kick, Snare i Hat su ponovo prazni. Informacije iz Patterna 1 su sačuvane u njemu i ako kliknete levim klikom na "ritam" pattern, pojaviće se ponovo.

Playlist. Main Automation obično uvek bude tu. U ovom slučaju, pokazuje gde je početal pesme. Patterni se mogu ponavljati u različitim kombinacijama i tako stvarati strukturu pesme.

Dakle, vratite se na "bas" pattern i u gornjem baru idite na Channels --> Add One i izaberite Sytrus. Kada se synth pojavi (ljubičasta stvarčica sa klavijaturama, plus još jedan pravougaonik ispod Snare-a, sa natpisom Sytrus. Sad, otvorite presete, tako što ćete kliknuti levim klikom na strelicu u levom uglu Sytrusa:

Kako izabrati Presete instrumenata. Preseti su pre-made podešavanja instrumenata ili, najkraće rečeno, različiti unapred definisani zvuci koji su vam na raspolaganju preko jednog instrumenta.

Videćete ogromnu listu podeljenu u nekoliko odeljaka. Tražite Bass, a potom Digi. Kliknite na njega. Pritiskom na tastaturu, sada ćete čuti zvuk.

4. Dakle, sada ste već skontali da ti pravougaonici na desnoj strani su instrumenti koje koristite. Tako da kad kažem da kliknete na Sytrus, npr., mislim da kliknete na taj pravougaonik, čisto da ne bude zabune. :) Dakle, sad kliknite desnim klikom na Sytrus (pravougaonik, ne veliki ljubičasti grafički prikaz :D ) i izaberite opciju Piano Roll (ili send to Piano Roll). Pojaviće vam se ovako nešto (samo bez ovih linijica koje su na ovoj slici). OK, sada kada je piano roll otvoren, napravicemo bas liniju. Pritisnite na tastaturi slovo C. Trebalo bi da odsvira duboko E, a u piano rollu će se ta nota biti označena. Kliknite na piano roll, odmah kraj dubokog E. Pored će se pojaviti zelena linija, tik uz levu ivicu (odnosno uz onaj prikaz klavijatura).

Piano roll (za konkretan primer, ne obraćajte pažnju na ovaj raspored linija). Svaka linija pretstavlja ton, njen položaj određuje vrednost tona (C,C#, D, D#, E, F...), dužina linije pretstavlja vremensku vrednost (četvrtina, polovina, šesnaestina), a donja polovina piano rolla pretstavlja prikaz glasnoće svake pojedinačne note, ali se može koristiti i za druge automatizacije.

Stavite kursor miša na desni kraj linije i kliknite i povucite da je smanjite da bude dugačka samo dve kockice. Sada kliknite na sredinu te manje linije i pomerite je u desno za dva polja. Ono što treba da dobijete jeste dva prazna polja, pa linija te dužine. Nastavite da crtate tako da dobijete ponovo dva prazna mesta, pa ponovo liniju iste dužine (program crta notu dužine prethodne koju ste odredili, tako da će sad sve biti dobre dužine). Napravite sve ukupno osam linija (ne računajući razmake između njih). Sada u produžetku uradite to isto ali ovog puta sa notom F# (crna dirka na klaviru, prva crna posle E), zatim u produžetku ponovite ponovo E i završite sa G.

Raspored nota na slici ne odgovara primeru koji opisujem u tekstu. U ovom primeru, sled tonova je C-D#-A#-G#-G, dok sam u tekstu opsiao sled E-F#-E-G. Na slici svaki ton traje jedan bar (4 note), a u tekstu sam opisao dva bara (8 nota). Ali, raspored nota u smislu da se radi o osminama u rasporedu osmina tišine-osmina ton-osimina tišine-osmina ton, odgovaraju primeru u tekstu.

5. OK, sada ugasite Piano Roll pritiskom na x u levom uglu tog prozora. Obratite pažnju ponovo na Playlistu. Tamo već imamo "Bubnjevi" pattern. Kliknite ispod njega na tabelu, tik uz levu ivicu. Videćete da je ovaj pattern ("Bas") nešto duži, preciznije, tačno koliko onih osam bubanj patterna koje smo ranije nacrtali. Sada, pored play dugmeta gore, na sredini ekrana nalaze se dve opcije- Pat i Song. Kliknite na Song, i onda pritisnite play. Posle podešavanja glasnoće basa ukoliko je potrebno, čućete najklasičniji motiv koji je u osnovi 90% dance muzike.

Kada ste sve ovo uradili, trebalo bi da imate neku osnovnu ideju oko toga kako se snaći u Piano rollu, kako dodavati instrumente, kako ih programirati u patterne, i kako kombinovati patterne u pesmi. Takođe, znaćete i kako da birate presete, kao što ste na Sytrusu izabrali Digi bas. Sad možete menjati tempo (obično je 140BPM default kada pokrenete FL i menjate ga jednostavno klikom i povlačenjem miša gore ili dole). Toliko što se tiče ovog tutoriala. :)

Time Signature & Tempo

Za početak, rećiću da nisam školovani muzičar (i ponosan na to jer sam do sada video da muzičke škole imaju sposobnost ubijanja talenta i volje u ljudima, a učenici su uglavnom deca isfrustriranih roditelja, naravno, čast izuzecima). That said, verovatno će moje objašnjenje biti poprilično nesavršeno, ali, nadam se, korisno.
Sa Time Signatureom ćete se susreti, najverovatnije, tek nešto kasnije. Većina softvera funkcioniše po default 4/4 time signatureu, a i najveći broj pesama (sa izuzetkom eksperimentalnih i progressive rock/metal) jeste u 4/4 i on može poprilično dobro služiti vašim potrebama. Ipak, tempo je ono s čim ćete raditi odmah, pa prvo o tome.
Ukratko, tempo je, logično, brzina kojom program "svira", ili preciznije, čita, ono što ste u njega snimili ili isprogramirali. Tempo se meri u jedinici BPM, što označava Beats Per Minute, dakle, ista jedinica kao i za brzinu pulsa. Šta znači BPM? Ukoliko recimo imate 120BPM (default tempo u Cubaseu), imate 120 četvrtinskih nota u jednom minutu. Da ne zalazim u muzičku teoriju jer, iskreno, ne poznajem je u apstraktne detalje do kojih bi je objasnili u muzičkoj školi, nego, da se vratim na primenjivu stranu. U muzičkom softveru, određivanje tempa je prilično bitno, jer je osnova na kojoj program svira melodiju koju ste snimili/isprogramirali, odnosno, sa pogrešnim tempom, melodija može izgubiti ono što je čini "živom". Tempo određuje brzinu metronoma preko kog svirate. Nema preterane potrebe da dalje pričam o značaju brzine vaše pesme, i sami shvatate da to može napraviti razliku između ostvarene i neostvarene ideje. Jedna pesma može imati promene tempa, pa čak, i postepene promene, iako će vam na početku biti najlakše da se držite istog tempa kroz celu pesmu. I, da! Bitna stvar, primetićete da je tempo od 30BPM u suštini isti i kao 60BPM, 120BPM, 240BPM, s tim što će, recimo, četvrtinski ritam biti u 240BPM, to će biti osminski u 120BPM, šesnaestinski u 60BPM, itd. Odabir jedne vrednosti je nešto što će vam samo olakšati rad u smislu preglednosti. Za kraj, da pređem preko nekih uobičajenih upotreba tempa. Recimo, veoma spor tempo, recimo 30BPM najčešće se čuje u Funeral Doom stvarima, dok tradicionalni Doom i Stoner mogu da se penju od 60 do 100. Oko 100-120 nalazi se ogroman broj žanrova, i prilično je čest tempo, dok, recimo, običan House ide od 120-140. Brzi žanrovi- Speedcore, Power metal i Powerviolence/Grindcore, mogu da se kreću od 180-200. Retko kad ćete čuti pesmu koja prelazi 200-210, ali nije da ne postoji.

E, sad, Time Signature koji je daleko teži za objasniti i nešto s čim ćete se ređe susretati na početku, ali bitno je imati neku pretstavu o tome. Već sam u prethodnom delu teksta pričao o četvrtinskim i osminskim, šesnaestinskim notama. Šta sve to znači? Da citiram jedan IDM projekat "Music is math". Da, jeste, svaka muzika je math, hteli to ili ne. Možda nojz ili ambient nisu, ali sva druga muzika jeste. Da, mrštite se black trešeri, i vi ste matematika!
Dakle, muzika se sastoji iz neke vrste celina, i pri tom ne mislim na aranžerske celine, već pre na vremenske celine. Svaka od tih celina može se podeliti, na polovine, četvrtine, šesnaestine, tridesetdvojine (?), šestdesetčetvrtine i dalje, mada su te vrednosti manje od 32ina u praksi gotovo neprimenjive. Dakle, zamislite to ovako, nekoliko četvrtastih cevčica, spojenih jedna na drugu. Te cevčice imaju po sebi zareze u koje možete ubaciti kockice, i morate ih ubaciti matematičkom preciznošću da bi se popunio sav prostor. Tako otprilike izgleda pesma, kada gledamo njenu matematičku strukturu. Šta je u ovoj metafori time signature? To je broj kockica potreban da se popuni jedna cevčica.
Kao što već zaključujete, time signature (koji se izražava u formi 4/4, 3/4, 5/4) je nešto povezano sa notama. Sad, držeći se prethodne metafore sa cevčicama i kockicama, možemo reći da svaka nota ima svoju vrednost, što bi značilo da svaka nota ima svoju vrednost u broju kockica. Sad, napravio sam jednu ne baš najspretniju ilustraciju toga:

Grafički prikaz vremenske vrednosti note. Možemo primetiti da dve osmine čine četvrtinu, kao što dve šesnaestine čine osminu, i dalje, četiri šesnaestine četvrtinu

Kao što vidimo, četvrtina ima najveću vrednost (od ponuđenih, ne znači da u praksi nećete imati duži ton, dužu notu, ovo je samo u konkretnoj ilustraciji), i ta vrednost se progresivno smanjuje. Što će reći, potrebno je manje četvrtina nego što je potrebno osmina da se "popuni" jedan bar, u gornjoj metafori, cevčica. Time signature, kao što rekoh, ilustruje koliko je kockica potrebno da se popuni cevčica. Da se vratimo na muziku u praksi, prvi broj označava koliko je nota potrebno, a drugi broj, koje vrednosti su te note.

Time Signature ili takt, označava prvim brojem koliko je potrebno nota (broj grupica kockica), a drugi broj koje su vrednosti (broj kockica u svakoj grupi- 4, 2 ili 1 u konkretnoj ilustraciji što pretstavlja četvritne, osmine ili šesnaestine)

U najklasičnijem slučaju 4/4 trebaju vam četiri note četvrtinske vrednosti, ako je 5/4, onda je potrebno pet nota četvrtinske vrednosti, ako je 24/8, onda 24 note osminske vrednosti itd. U jednostavnom 4/4 najlakše je posmatrati matematički, morate kombinovati note tako da na kraju, zbir bude jedna celina. Dakle četiri četvrtinske note ili dve četvrtinske plus četiri osmine, itd. Naravno, nije neophodno da note budu te koje će popunjavati prazninu, to može biti i tišina, ali tišina koja će biti u istoj vrednosti kao i nota koja bi se tu nalazila. Setimo se, npr., djent brejkova, mada slični brejkovi se nalaze i u nekim primerima HC panka, Metalcorea, itd. Onaj otkucaj gitare- tišina- palm muted gitara par puta, tišina. Lep primer matematike muzike, zvuk, otkucaji dakle, u srazmeri su sa tišinom između njih, ili grafički:

Note se mogu zameniti tišinom u istoj vremenskoj vrednosti ili drugom notom, sve dok finalni zbir ostaje jednak vrednosti takta, odnosno Time Signature-a

Eto, to je ukratko i laički to, samo da demistifikujem ove "kompleksne" teorijske pojmove. Značaj tempa je prilično očigledan, a time signature ćete već sami otkrivati. Većina dance žanrova ima matematički primer 4/4 takta u onom čuvenom ritmu koji ste svi čuli: bas bubanj-doboš-bas bubanj-doboš, ali u 4/4 taktu (time signatureu, je l'?) se nalazi i ogroman broj klasičnog rocka (bas bubanj-doboš-bas-bas-doboš) i čak većina ekstremnih metal žanrova (šesnaestinski otkucaji u blacku), dok ćete se sa kompleksnijim i promenljivim time signatureom sresti najčešće u eksperimentalnim, avangardnim i progresivnim gitarskim projektima, a elektronski u trip hopu, IDMu, Breakcoreu i slično.
Nadam se da sam bio od pomoći :)

Izbor DAW-a

Izbor DAWova je poprilicno veliki, jos kada se zađe u veliki broj ponuđenih verzija, patchova i dodataka,može oduzeti dosta vremena iščitati sve pros & cons koje neki DAW ima, a još teže isprobati ih, mada, kada jednom krenete u priču oko muzike, hteli ili ne, susrešćete se sa velikim brojem programa i napraviti neki svoj izbor. Možete se susresti sa besplatnim DAWovima, kao što je Audacity, nekima koji su čak Open Source, ili onima čija legalna nabavka košta i do nekoliko stotina dolara, kao što su Cubase ili Logic Pro.
Kada birate DAW, tražićete preglednost, jednostavnost korišćenja, kompatibilnost sa drugim muzičkim softverom (vsti instrumentima i efektima najčešće), mogućnost opcija za editovanje zvuka, zahtevnost i druge kvalitete. Ukoliko imate mogućnosti, verovatno ćete se zadržati na kombinaciji nekoliko DAWova. Sam sam imao priliku da isprobam ovako ili onako Ableton Live, Fruity Loops, Reason, Cubase, Reaper, Audacity i možda još neki od manjih open source programa. Ipak, za početak, pametno je izabrati jedan DAW i držati se njega- to će biti odskočna daska za upoznavanje sa drugim programima koje ćete koristiti. Ovde ću dati jedan kratak pregled tri DAW-a koja su mi i ostala najdraža, ali i koji imaju poveću listu kvaliteta koji ih čine pogodnim kako za početnike, tako i za ozbiljniji rad.
Napomena! Ne smem da (javno) ohrabrujem pirateriju da blog ne bi bio zatvoren (da, dešava se), tako da moram da naglasim da sam s DAWovima radio u studijima ljudi koji su ih legalno kupili... I tako to... Dakle, idemo.

• Fruity Loops Studio

DAW za koji su gotovo svi čuli, a sam sam o njemu čuo mnogo šta. Poečvši od toga da je amaterski i ne preterano profesionalan, do toga da je "dobar samo za tehno bubnjiće". To je prva zabluda- DAW ne određuje ni na koji način vrstu muzike koju ćete stvarati. Iskreno, bavio sam se EBM/Industrialom, IDMom, Ambientom, filmskom muzikom, a trenutno najviše stvaram eksperimentalni/progressive/post rock i ni jedan DAW nikada nije pretstavljao žanrovsko ograničenje. Kada je to rečeno, da pređem na FL.
U mnogo čemu, FL jeste početnički program, najviše u svojoj jednostavnosti. FL je ekstremno pregledan i jednostavan za korišćenje, počevši od sequencera koji je toliko očigledan da je potrebno možda pola sata za razumeti ga dovoljno za ekstenzivno korišćenje, do Piano Rolla koji čini programiranje MIDI linija i automatizacija veoma lakim. Istina, potpuno funkcionalne verzije instrumenata koje dobijate uz FL uglavnom nisu nešto spektakularno (3x Os- najbazičniji Nintendo sounding synth sa 3 oscilatora, kao što mu ime kaže, WASP sa, čini mi se, nešto većim brojem oscilatora i većom mogućnošću modulacije signala, Sytrus za koji svako mora priznati da je ipak poprilično moćan synth, iako ne spektakularan, itd.), ali ni znatno cenjeniji DAWovi tu nisu u nekoj prednosti.
FL ima prilično praktičan digital mixer, u suštini lagan za korišćenje, mada su send efekti malo zakomplikovani od FLa 6, pa nadalje, ali opet, ne značajno komplikovaniji od drugih DAWova. Efekti koji idu uz FL su prilično solidni i pokrivaju bazični pack- EQ, Reverb, Delay, Flanger, Phaser, itd...
Dakle, koje su mane FLa? Imate veoma malo mogućnost precizne modulacije audio fajlova- mogućnost zumiranja je slaba, pa je editovanje audio traka poprilično grubo. FL je užasno neprecizan, posebno zbog nemogućnosti da se vrednosti knobova i slidera kucaju, već morate mišem da centrirate tačan iznos (intenzivno koristim sedmicu, možda je ovo sređeno). Povezivanje sa eksternim uređajima, tipa MIDI klavijatura ume da bude komplikovano, i program ima pomalo bagova, uključujući i najznačajniji- smanjenu kompatibilnost sa nekim VSTi instrumentima- u vidu nemogućnosti editovanja ili automacije neke funkcije, dok pokretanje nekog broja zahtevnijih VSTi-eva može dovosti i do baga koji će ugasiti ceo program. Ne postoji undo opcija za neke najbazičnije slučajne greške, pa je često snimanje bitna stvar.
Sve u svemu, prilično solidan i pregledan program, lak za korišćenje i to su njegove najveće vrednosti. Za preciznije editovanje, zahtevnije programe i kompleksnije radnje tipa detaljne automatizacije, bolja varijanta je koristiti, recimo, Cubase kao dodatnu opciju. Ipak, za početnika, većina ovih stvari neće pretstavljati nešto s čim će se svakodnevno susretati, tako da je moje lično mišljenje da je FL za početnike ubedljivo najbolji.

• Reason

 

Reason je jedan veoma specifičan DAW i meni veoma drag. Donekle kompleksniji od FLa, i veoma manje pregledan, na prvi pogled pokazuje da je program namenjen ne samo za ljude upućenije u to što rade, već i za one koji imaju neki hardver da dopune svoj digitalni studio. Dok u FLu možete "svirati" na tastaturi, u Reasonu je to moguće jedino uz neke virtualne midi klavijature i komplikacije oko podesavanja. S druge strane, Reason je ekstremno kompatibilan sa ogromnim brojem MIDI kontrolera, u vidu klavijatura ili padova sa slajderima i prilikom priključivanja, najčešće ćete naći baš vaš model kontrolera na Reasonovoj listi čime ćete omogućiti optimalno usaglašavanje softver-hardver. Piano roll i sequencer nešto nepregledniji, posebno Piano Roll. Ipak, instrumenti i efekti koji idu uz Reason su vrhunskog kvaliteta. Čuveni Thor, SubTractor, dva semplera, fenomenalan Combinator, Drum Comp sa neverovatno kvalitetnim semplovima, Malstrom sa svojom genijalnom i veoma, veoma inventivnom tehnologijom stvaranja zvuka, Dr. Rex loop player, i svi oni propraćeni fenomenalnim vokoderom, reverbom od kog ćete se naježiti, distorzijom koja gotovo da može da se meri sa analognom distorzijom zvuka, i mnoge druge "alate" poput splitera i mergera. Kao da to nije dovoljno, pritiskom na tab "okrećete" instrumente i dobijate prikaz kao da se radi o zaista analognim synthovima. Ali, to je daleko više od samo estetskog doživljaja- ovo vam omogućava rootovanje instrumenata jedan na drugi, spajanje ili razdvajanje signala, jedan zaista neverovatan, otvoren, kreativan pristup.

Prikaz "okretanja" instrumenata, gde možete videti mogućnosti za "rootovanje", povezivanje instrumenata, kanala itd. (klikni za veću sliku)

 

Šta je, dakle, mana ovko dobrog softvera? Činjenica da je Reason napravljen prvenstveno kao stand alone, i to u bukvalnom smislu. Ne možete ubacivati u Reason druge instrumente ili efekte sem njegovih fabričkih jer ne podržava VSTi. Čak i ubacivanje audio fajlova mora da se vrši konvertovanjem u loopove koje Dr.Rex otvara, i to često rezultira nesavršenostima, o snimanju analognih instrumenata ili vokala da ne govorim. Ukratko, pored profesionalnog i visoko kvalitetnog radnog okruženja, veoma otvorenog za inovativno i kreativno razmišljanje i stvaranje, Reason ostaje pomalo zatvoren i ograničen, možda i komplikovaniji za upotrebu. Ipak, jednom kada ovladate nekim drugim jednostavnijim DAWom, prelazak na Reason nije prekomplikovan. That said, kada paralelno koristite Reason, i njegove trake eksportujete i koristite kao audio trake u drugim DAWovima, rezultati lako mogu biti i više nego zapanjujući.

• Cubase

Naravno, ovaj pregled ne bi bio potpun bez čuvenog Cubasea. Verovatno je većina ljudi čula za Cubase, koji nasuprot FLu ima epitet profesionalnog, kvalitetnog DAWa. I to nije bez razloga. U najkraćim crtama, Cubase povezuje preglednost i jednostavnost FLa (iako FL za neki mali procenat, po meni, ostaje pregledniji i jednostavniji za početnika), Cubase pruža visoko profesionalno okruženje kompatibilno sa gotovo svim VSTievima koji vam padnu na pamet, i velikim brojem hardvera. Dok je snimanje audio traka u Reasonu veoma komplikovan proces, u FLu pomalo lošijeg kvaliteta i neprecizno, dok zauzima mnogo CPUa, u Cubaseu je snimanje, čak i multitrack recording nešto u čemu ćete jednostavno uživati. Preglednost digital mixera je fenomenalna i proces miksovanja čini veoma lakšim, a jednostavnost dizajna i odsustvo animacija štedi CPU, i čini Cubase u pogledu zauzimanja resursa računara, ekonomičnim. Uz, ponovo, nespektakularne već ubačene synthove (mada neki, posebno semplovi za bubnjeve mogu vas zaprepastiti svojim kvalitetom), Cubase otvara mogućnost za povezivanje vašeg kompjutera sa analognim svetom uz veoma preciznu kontrolu. Kad smo kod preciznosti, kucanje vrednosti u decimalu je nešto što čini ovaj program ekstremno preciznim. Pored ovoga, Cubase omogućava neverovatno veliko zumiranje, preciznu modifikaciju signala i audio traka i u tom pogledu je takođe veoma precizan i pouzdan. Sve u svemu, jedan veoma profesionalan, fleksibilan i koristan DAW čije su jedine mane možda malo, ali zaista malo prisutna kompleksnost što se tiče snalaženja, koja je doduše zanemarljiva i po koji manji nedostatak u vidu neke opcije za editovanje zvuka koja nije prisutna, ali to sam više pronalazio zamerke na netu, nego što sam se sam s njima susretao. Možda najveća mana jeste prilično visoka cena od oko 500$ ukoliko se odlučite da ga nabavite legalnim putem. Uz sve ovo, završna napomena- razlog zašto i dalje mislim da je FL bolji za početnike jeste što, uprkos svojim nedostacima, pretstavlja okruženje koje svojom slikovitošću čini snalaženje za početnika donekle lakšim nego što bi to bilo u jednostavnom, ali efikasnom okruženju Cubasea.

To su tri DAWa koja bih izdvojio, zbog njihovih višestrukih prednosti, ali i toga da sam s njima najviše upoznat. Nisam siguran za Reason, ali Demo/Trial verzije Cubasea i FLa se mogu naći na sajtovima njihovih proizvođača (Steinberg i Image Line), pa možete i sami da ih isprobate, pre nego što se odlučite da pazarite, pozajmite ili ilegalno dobavite, recimo na isohuntu, punu verziju. Srećno!

Šta mi treba za početak

 

Logično, prvo pitanje koje će bilo ko postaviti jeste- ako je tako lako baviti se muzikom, šta je potrebno za početak?
Hajde odmah na početku da kažem- bavljenje muzikom je širok pojam, i ovde, kao što napisah u uvodu, baviću se putem od ideje do kompletirane muzičke celine. Dakle, šta vam je za to potrebno?
Pre svega, zavisi od toga kojim žanrom planirate da se bavite. Iako postoje mnoge veoma dobre softverske zamene za analogne instrumente, nije loša ideja da ukoliko idete na takav zvuk počnete da razmišljate o kupovini instrumenta. Logično, mikrofon nije potreban ako radite instrumentalnu muziku, sem ako ne planirate da snimate neke semplove. Ali, da se vratimo na osnove. I idemo redom!

• Kompjuter- Za samostalno bavljenje muzikom je neophodan kompjuter, on će biti centar vašeg home studia, i sa njega ćete pokretati muzički softver, na njega ćete snimati sve što napravite/odsvirate/snimite. Naravno, idealno je da kompjuter bude što jače konfiguracije i to prvenstveno kada su u pitanju CPU i RAM memorija. Ponavljam, prosečna konfiguracija može bez problema da služi kao centar home studia, uz neke metode snalaženja, kao što je smanjivanje broja istovremeno uključenih Vstieva, ali o tome kasnije. Dosta mesta na hard disku je dobra ideja jer su neki programi, posebno sample based instrumenti, veoma veliki, a i wav/flac i druge vrtse fajlova s kojima ćete najčešće raditi zauzimaju mnogo mesta.
• Zvučnici/slušalice- Da, ko bi rekao! :D Naravno, idealni su studijski monitori, ali to u prosečnom bolje opremljenom home studio obično ispada najskuplji deo opreme, dakle, mogu da posluže bilo koji zvučnici. Ukoliko imate više pari i neke slušalice, sve je korisno, bitno je da u nedostatku studijskih monitora možete da čujete što više "verzija" onoga što radite. Zašto? Jer svaki zvučnici imaju svoju, da se tako izrazim, EQ liniju koja ulepšava (ili pogoršava) zvuk. Dok dobri studijski monitori izbegavaju ova odstupanja i daju "flat" zvuk, dakle bez modifikacija, u "geto" varijanti se možete snaći sa upoređivanjem zvuka na više različitih zvučnika.
• Digital Audio Workstation- Ili skraćeno DAW. Ovo je program koji sadrži sequencer- podprogram/aplikaciju koja vam omogućava da slažete slojeve vaše pesme (bubnjevi, gitare, synthovi, itd.), zatim Piano Roll (naziv iz FL Studia) u kom programirate melodiju- redosled nota, njihovo trajanje i intenzitet, obično ima i neku vrstu digitalnog miksera, dostupnih efekata i virtualnih instrumenata. Ukratko, DAW je program od nekoliko gigabajta koji zamenjuje nekoliko tona analogne opreme koju možete videti ako nekad pogledate stare intervjue sa J.M.Jarreom u njegovom studiju. Da, one džinovske žičane sprave veličine trokrilnog ormana- analogni sequencer.

Šema standardnog povezivanja- kompjuter sa DAWom i drugim softverom u centru mreže, povezan sa zvučnicima, MIDI klavijaturama i eksternom zvučnom kartom, preko koje su povezani drugi instrumenti (u ovom slučaju, preko miksete). Za bazični set-up, gledajte samo desni deo slike- kompjuter i zvučnici, optimalno i klavijature. Za složeniji set-up, cela slika, s tim što su zvučnici tada povezani na out zvučne karte, a ne direktno na kompjuter (nije prikazano na ovoj šemi).

Ovo su osnovne stvari koje su neophodne.Ukoliko ovo čitate, najverovatnije kompjuter već imate, i to bi bila najveća investicija ukoliko nemate. Zvučnici su takođe ulaganje, kao i programi, jer je teško oslanjati se samo na trial i demo verzije (da ne ohrabrujem pirateriju opet,hehe), ali to su neka neophodna ulaganja za početak. S druge strane, verovatno imate i kompjuter i zvučnike, a ako odlučite da kršite drage nam Amerske zakone, možete krenuti za džabe. E, sad, da vidimo sve što bi moglo da bude bonus.

• Eksterna zvučna karta- Ovo je deo opreme koji povezuje vaš virtualni studio sa analognim svetom. Eksterne zvučne najčešće imaju nekoliko ulaza, kako biste mogli da snimate više instrumenata odjednom, a ukoliko se radi o nekoj jeftinijoj, sa običnom in/out konfiguracijom (većina jeftinih Behringerovih, recimo, neke M-Audiove iz nižeg ranga), za snimanje instrumenata  bila bi vam neophodna i mikseta. Ipak, sa samo jednim ulazom, nećete moći da snimite različite instrumente u različite trake, odnosno, postoji jako malo prostora za manipulaciju sa jednom snimljenim materijalom. Druga stvar zašto je korisna eksterna zvučna karta, jeste što ona smanjuje latency- odnosno zakašnjenje od prijema signala do njegove reprodukcije. Ukoliko ste pokušali da bez podešavanja prikljulčite MIDI klavijature na neki manje profesionalan DAW, poput FLa (i pored njegove oznake kao amaterskog, mislim da je veoma pregledan program), primetili ste zakašnjenje od pritiska dirke do zvuka. Dobra zvučna omogućuje snižavanje tog zakašnjenja, bez preteranog opterećenja kompjutera.
• MIDI/USB Klavijature- Kojim god se žanrom bavite, ovo je nešto što će vam verovatno zatrebati. Bitno je da se oduprete tendenciji da kupujete skupe synthove, samo zato što- eto. Ukoliko nemate popriličan budžet, USB klavijature (jer MIDI priključak veoma brzo zastareva) su pravi izbor za vas. Ovo je ultimativni instrument koji mada nema svoj zvuk, pokreće virtualne instrumente, tako da pomoću njega možete "snimati" bubnjeve, bas, gitaru, saksofon, sve za šta imate softver. Sa synthom, vezani ste za mali broj zvukova na koje ste hardverski ograničeni, a dopune za analogne synthove su veoma skupe. Dalje, sa MIDI/USB klavijaturama, snimate podatke u piano roll (tehnički, stvarate MIDI zapis), pa je svaka ljudska greška lako ispravljiva, što nije slučaj sa većinom synthova.
• Analogni instrumenti- Kad imate sve gore navedeno, analogni instrumenti mogu dobro doći i "oživeti" vaš čisto digitalni zvuk.
• Mikrofon- Ukoliko planirate da radite nešto što nije instrumental, mikrofon vam treba odmah na početku. Uz mikrofon bi idealno bilo imati pop filter i stalak, ali mogu da posluže i najlon čarapa na krutoj žici i neka enciklopedija da drži mikrofon pritisnut na polici. :) Ukoliko ga uzimate na početku i nemate miksetu ili eksternu zvučnu sa ulazom za mikrofon, morate nabaviti adapter.
• Studijski monitori- Gore sam već pomenuo, zvučnici koji vam daju "flat" zvuk. What you hear is what you get. Što su bolji monitori, to dobijate verodostojniji prikaz svog zvuka. Mada nisu od preteranog značaja za proces komponovanja, miksovanje, produkcija i mastering mogu biti veoma, veoma, i podvlačim veoma komplikovani bez studijskih monitora, mada o nekoj geto varijanti ću pričati kasnije.

Dakle, ukoliko imate sve ovo, spremni ste. Kao što vidite, čak i sa minimalnim investicijama, moguće je krenuti na "put". :) Sa samo prikupljenom osnovnom opremom, spremni ste. Sada, kada sednete konačno za komp i uključite DAW koji ste odabrali, verovatno će prva reakcija biti konfuzija izazvana interfejsom i gomilom nejasnih opcija, dugmića i mogućnosti. Ali, polako, daleko je lakše nego što izgleda, a trud koji je uložen u razumevanje interfejsa se i više nego isplati.

Ako ima pitanja, kucajte u komentare :)