Za početak, rećiću da nisam školovani muzičar (i ponosan na to jer sam do sada video da muzičke škole imaju sposobnost ubijanja talenta i volje u ljudima, a učenici su uglavnom deca isfrustriranih roditelja, naravno, čast izuzecima). That said, verovatno će moje objašnjenje biti poprilično nesavršeno, ali, nadam se, korisno.
Sa Time Signatureom ćete se susreti, najverovatnije, tek nešto kasnije. Većina softvera funkcioniše po default 4/4 time signatureu, a i najveći broj pesama (sa izuzetkom eksperimentalnih i progressive rock/metal) jeste u 4/4 i on može poprilično dobro služiti vašim potrebama. Ipak, tempo je ono s čim ćete raditi odmah, pa prvo o tome.
Ukratko, tempo je, logično, brzina kojom program "svira", ili preciznije, čita, ono što ste u njega snimili ili isprogramirali. Tempo se meri u jedinici BPM, što označava Beats Per Minute, dakle, ista jedinica kao i za brzinu pulsa. Šta znači BPM? Ukoliko recimo imate 120BPM (default tempo u Cubaseu), imate 120 četvrtinskih nota u jednom minutu. Da ne zalazim u muzičku teoriju jer, iskreno, ne poznajem je u apstraktne detalje do kojih bi je objasnili u muzičkoj školi, nego, da se vratim na primenjivu stranu. U muzičkom softveru, određivanje tempa je prilično bitno, jer je osnova na kojoj program svira melodiju koju ste snimili/isprogramirali, odnosno, sa pogrešnim tempom, melodija može izgubiti ono što je čini "živom". Tempo određuje brzinu metronoma preko kog svirate. Nema preterane potrebe da dalje pričam o značaju brzine vaše pesme, i sami shvatate da to može napraviti razliku između ostvarene i neostvarene ideje. Jedna pesma može imati promene tempa, pa čak, i postepene promene, iako će vam na početku biti najlakše da se držite istog tempa kroz celu pesmu. I, da! Bitna stvar, primetićete da je tempo od 30BPM u suštini isti i kao 60BPM, 120BPM, 240BPM, s tim što će, recimo, četvrtinski ritam biti u 240BPM, to će biti osminski u 120BPM, šesnaestinski u 60BPM, itd. Odabir jedne vrednosti je nešto što će vam samo olakšati rad u smislu preglednosti. Za kraj, da pređem preko nekih uobičajenih upotreba tempa. Recimo, veoma spor tempo, recimo 30BPM najčešće se čuje u Funeral Doom stvarima, dok tradicionalni Doom i Stoner mogu da se penju od 60 do 100. Oko 100-120 nalazi se ogroman broj žanrova, i prilično je čest tempo, dok, recimo, običan House ide od 120-140. Brzi žanrovi- Speedcore, Power metal i Powerviolence/Grindcore, mogu da se kreću od 180-200. Retko kad ćete čuti pesmu koja prelazi 200-210, ali nije da ne postoji.
E, sad, Time Signature koji je daleko teži za objasniti i nešto s čim ćete se ređe susretati na početku, ali bitno je imati neku pretstavu o tome. Već sam u prethodnom delu teksta pričao o četvrtinskim i osminskim, šesnaestinskim notama. Šta sve to znači? Da citiram jedan IDM projekat "Music is math". Da, jeste, svaka muzika je math, hteli to ili ne. Možda nojz ili ambient nisu, ali sva druga muzika jeste. Da, mrštite se black trešeri, i vi ste matematika!
Dakle, muzika se sastoji iz neke vrste celina, i pri tom ne mislim na aranžerske celine, već pre na vremenske celine. Svaka od tih celina može se podeliti, na polovine, četvrtine, šesnaestine, tridesetdvojine (?), šestdesetčetvrtine i dalje, mada su te vrednosti manje od 32ina u praksi gotovo neprimenjive. Dakle, zamislite to ovako, nekoliko četvrtastih cevčica, spojenih jedna na drugu. Te cevčice imaju po sebi zareze u koje možete ubaciti kockice, i morate ih ubaciti matematičkom preciznošću da bi se popunio sav prostor. Tako otprilike izgleda pesma, kada gledamo njenu matematičku strukturu. Šta je u ovoj metafori time signature? To je broj kockica potreban da se popuni jedna cevčica.
Kao što već zaključujete, time signature (koji se izražava u formi 4/4, 3/4, 5/4) je nešto povezano sa notama. Sad, držeći se prethodne metafore sa cevčicama i kockicama, možemo reći da svaka nota ima svoju vrednost, što bi značilo da svaka nota ima svoju vrednost u broju kockica. Sad, napravio sam jednu ne baš najspretniju ilustraciju toga:
Kao što vidimo, četvrtina ima najveću vrednost (od ponuđenih, ne znači da u praksi nećete imati duži ton, dužu notu, ovo je samo u konkretnoj ilustraciji), i ta vrednost se progresivno smanjuje. Što će reći, potrebno je manje četvrtina nego što je potrebno osmina da se "popuni" jedan bar, u gornjoj metafori, cevčica. Time signature, kao što rekoh, ilustruje koliko je kockica potrebno da se popuni cevčica. Da se vratimo na muziku u praksi, prvi broj označava koliko je nota potrebno, a drugi broj, koje vrednosti su te note.
U najklasičnijem slučaju 4/4 trebaju vam četiri note četvrtinske vrednosti, ako je 5/4, onda je potrebno pet nota četvrtinske vrednosti, ako je 24/8, onda 24 note osminske vrednosti itd. U jednostavnom 4/4 najlakše je posmatrati matematički, morate kombinovati note tako da na kraju, zbir bude jedna celina. Dakle četiri četvrtinske note ili dve četvrtinske plus četiri osmine, itd. Naravno, nije neophodno da note budu te koje će popunjavati prazninu, to može biti i tišina, ali tišina koja će biti u istoj vrednosti kao i nota koja bi se tu nalazila. Setimo se, npr., djent brejkova, mada slični brejkovi se nalaze i u nekim primerima HC panka, Metalcorea, itd. Onaj otkucaj gitare- tišina- palm muted gitara par puta, tišina. Lep primer matematike muzike, zvuk, otkucaji dakle, u srazmeri su sa tišinom između njih, ili grafički:
Eto, to je ukratko i laički to, samo da demistifikujem ove "kompleksne" teorijske pojmove. Značaj tempa je prilično očigledan, a time signature ćete već sami otkrivati. Većina dance žanrova ima matematički primer 4/4 takta u onom čuvenom ritmu koji ste svi čuli: bas bubanj-doboš-bas bubanj-doboš, ali u 4/4 taktu (time signatureu, je l'?) se nalazi i ogroman broj klasičnog rocka (bas bubanj-doboš-bas-bas-doboš) i čak većina ekstremnih metal žanrova (šesnaestinski otkucaji u blacku), dok ćete se sa kompleksnijim i promenljivim time signatureom sresti najčešće u eksperimentalnim, avangardnim i progresivnim gitarskim projektima, a elektronski u trip hopu, IDMu, Breakcoreu i slično.
Nadam se da sam bio od pomoći :)
Sa Time Signatureom ćete se susreti, najverovatnije, tek nešto kasnije. Većina softvera funkcioniše po default 4/4 time signatureu, a i najveći broj pesama (sa izuzetkom eksperimentalnih i progressive rock/metal) jeste u 4/4 i on može poprilično dobro služiti vašim potrebama. Ipak, tempo je ono s čim ćete raditi odmah, pa prvo o tome.
Ukratko, tempo je, logično, brzina kojom program "svira", ili preciznije, čita, ono što ste u njega snimili ili isprogramirali. Tempo se meri u jedinici BPM, što označava Beats Per Minute, dakle, ista jedinica kao i za brzinu pulsa. Šta znači BPM? Ukoliko recimo imate 120BPM (default tempo u Cubaseu), imate 120 četvrtinskih nota u jednom minutu. Da ne zalazim u muzičku teoriju jer, iskreno, ne poznajem je u apstraktne detalje do kojih bi je objasnili u muzičkoj školi, nego, da se vratim na primenjivu stranu. U muzičkom softveru, određivanje tempa je prilično bitno, jer je osnova na kojoj program svira melodiju koju ste snimili/isprogramirali, odnosno, sa pogrešnim tempom, melodija može izgubiti ono što je čini "živom". Tempo određuje brzinu metronoma preko kog svirate. Nema preterane potrebe da dalje pričam o značaju brzine vaše pesme, i sami shvatate da to može napraviti razliku između ostvarene i neostvarene ideje. Jedna pesma može imati promene tempa, pa čak, i postepene promene, iako će vam na početku biti najlakše da se držite istog tempa kroz celu pesmu. I, da! Bitna stvar, primetićete da je tempo od 30BPM u suštini isti i kao 60BPM, 120BPM, 240BPM, s tim što će, recimo, četvrtinski ritam biti u 240BPM, to će biti osminski u 120BPM, šesnaestinski u 60BPM, itd. Odabir jedne vrednosti je nešto što će vam samo olakšati rad u smislu preglednosti. Za kraj, da pređem preko nekih uobičajenih upotreba tempa. Recimo, veoma spor tempo, recimo 30BPM najčešće se čuje u Funeral Doom stvarima, dok tradicionalni Doom i Stoner mogu da se penju od 60 do 100. Oko 100-120 nalazi se ogroman broj žanrova, i prilično je čest tempo, dok, recimo, običan House ide od 120-140. Brzi žanrovi- Speedcore, Power metal i Powerviolence/Grindcore, mogu da se kreću od 180-200. Retko kad ćete čuti pesmu koja prelazi 200-210, ali nije da ne postoji.
E, sad, Time Signature koji je daleko teži za objasniti i nešto s čim ćete se ređe susretati na početku, ali bitno je imati neku pretstavu o tome. Već sam u prethodnom delu teksta pričao o četvrtinskim i osminskim, šesnaestinskim notama. Šta sve to znači? Da citiram jedan IDM projekat "Music is math". Da, jeste, svaka muzika je math, hteli to ili ne. Možda nojz ili ambient nisu, ali sva druga muzika jeste. Da, mrštite se black trešeri, i vi ste matematika!
Dakle, muzika se sastoji iz neke vrste celina, i pri tom ne mislim na aranžerske celine, već pre na vremenske celine. Svaka od tih celina može se podeliti, na polovine, četvrtine, šesnaestine, tridesetdvojine (?), šestdesetčetvrtine i dalje, mada su te vrednosti manje od 32ina u praksi gotovo neprimenjive. Dakle, zamislite to ovako, nekoliko četvrtastih cevčica, spojenih jedna na drugu. Te cevčice imaju po sebi zareze u koje možete ubaciti kockice, i morate ih ubaciti matematičkom preciznošću da bi se popunio sav prostor. Tako otprilike izgleda pesma, kada gledamo njenu matematičku strukturu. Šta je u ovoj metafori time signature? To je broj kockica potreban da se popuni jedna cevčica.
Kao što već zaključujete, time signature (koji se izražava u formi 4/4, 3/4, 5/4) je nešto povezano sa notama. Sad, držeći se prethodne metafore sa cevčicama i kockicama, možemo reći da svaka nota ima svoju vrednost, što bi značilo da svaka nota ima svoju vrednost u broju kockica. Sad, napravio sam jednu ne baš najspretniju ilustraciju toga:
 |
| Grafički prikaz vremenske vrednosti note. Možemo primetiti da dve osmine čine četvrtinu, kao što dve šesnaestine čine osminu, i dalje, četiri šesnaestine četvrtinu |
Kao što vidimo, četvrtina ima najveću vrednost (od ponuđenih, ne znači da u praksi nećete imati duži ton, dužu notu, ovo je samo u konkretnoj ilustraciji), i ta vrednost se progresivno smanjuje. Što će reći, potrebno je manje četvrtina nego što je potrebno osmina da se "popuni" jedan bar, u gornjoj metafori, cevčica. Time signature, kao što rekoh, ilustruje koliko je kockica potrebno da se popuni cevčica. Da se vratimo na muziku u praksi, prvi broj označava koliko je nota potrebno, a drugi broj, koje vrednosti su te note.
 |
| Time Signature ili takt, označava prvim brojem koliko je potrebno nota (broj grupica kockica), a drugi broj koje su vrednosti (broj kockica u svakoj grupi- 4, 2 ili 1 u konkretnoj ilustraciji što pretstavlja četvritne, osmine ili šesnaestine) |
 |
| Note se mogu zameniti tišinom u istoj vremenskoj vrednosti ili drugom notom, sve dok finalni zbir ostaje jednak vrednosti takta, odnosno Time Signature-a |
Eto, to je ukratko i laički to, samo da demistifikujem ove "kompleksne" teorijske pojmove. Značaj tempa je prilično očigledan, a time signature ćete već sami otkrivati. Većina dance žanrova ima matematički primer 4/4 takta u onom čuvenom ritmu koji ste svi čuli: bas bubanj-doboš-bas bubanj-doboš, ali u 4/4 taktu (time signatureu, je l'?) se nalazi i ogroman broj klasičnog rocka (bas bubanj-doboš-bas-bas-doboš) i čak većina ekstremnih metal žanrova (šesnaestinski otkucaji u blacku), dok ćete se sa kompleksnijim i promenljivim time signatureom sresti najčešće u eksperimentalnim, avangardnim i progresivnim gitarskim projektima, a elektronski u trip hopu, IDMu, Breakcoreu i slično.
Nadam se da sam bio od pomoći :)
No comments:
Post a Comment